Šta je njihovo, a šta moje?

2

Smejem se kao da ne znam koja je sledeća stanica.
Ljudi se čude, češkaju po glavi.
Pitaju se šta je tako smešno.
Ja se pitam šta je tako tužno.
Mršteći se, prilaze mi poput naučnika,
Premeravaju mi osmeh,
Ispituju mu poreklo:

To ne može biti!
Kako se usuđuje?!
Ovom telu osmeh ne pristaje
Na silu je nakalemljen, dodaje neki stručnjak

Telo je sve što vide.

Spuste ruke na kolena,
Nagnu se i zure mi u oči,
Pokušavajući da uoče
I najmanje naznake tuge i nezadovoljstva
Kojima su sami ispunjeni.

Nikada ne nađu ono što traže.

Opterećeni smejurijama,
Pre bi izabrali da izgube razum
Nego da se nađu u mojoj koži,
A dali bi sve što imaju
Da njihovim očima posmatram svet.

Oni ne umeju da se raduju
Oni su ili plitki ili potpuno prazni
Oni brane neodbranjivo.

Ne krivim ih, tako su naučeni.

Njihovo je da se iščuđavaju
I kroz mene
Sažaljevaju prazne sebe.
Moje da ispijam kafu
Lovim sunce
I smejem se kao da ne znam koja je sledeća stanica.

Aleksandar Vojinović (2017)

Crveni soliter

*pitanjce za drage blogere: da li stavljati slike uz tekstove ili ne? 🙂

d

Čitav život
Visi mi nad glavom
Čudovišna betonska kutija.

Sedamnaest zastrašujućih spratova,
Sedamnaest teških koraka do večnosti.
Do sada ih je prešlo pet odabranih.
Pet neustrašivih.
Pet kukavica.

Svet se još uvek nije dogovorio.

Njegovi stanari su neprikosnoveni
U bacanju smeća kroz prozor,
Nešto poput Brazilaca u fudbalu.
Kunem se, jedne noći je i frižider leteo.
O njima se priče i legende raspredaju.
Evo, ja sam im i pesmu napisao.

Na jednoj terasi piše CZV,
(Z je greškom okrenuto nadesno).
Na drugoj terasi piše EKV
(Otkad znam za sebe,
A ima tome već)…

U vreme kada sam bio dečak,
Između moje zgrade i Crvenog solitera
Niklo je veličanstveno gradilište
Sa minijaturnim brdima
I ciglama od kojih smo pravili kućice
I kojekakva čuda.

Soliterci su nam bili najveći neprijatelji.
Branio sam čast naše zgrade
Zajedno sa braćom po mestu stanovanja.
Cigle su neprestano letele preko gradilišta
Preteći krhkim dečjim lobanjama
Iznad kojih je visila
Čudovišna betonska kutija
Čuvajući zlu kob samo za pet odabranih.
Pet neustrašivih.
Pet kukavica.

Svet se još uvek nije dogovorio.

Aleksandar Vojinović (2017)

Šta se sve dešava dok pokušavaš da napišeš pesmu

Šta se sve dešava dok pokušavaš da napišeš pesmu

Namirišeš supu koja stoji do tebe
Jer se nalaziš u kuhinji

Tu je tvoja poezija sigurna

Sve dok neko ne ogladni.

Ti prvi verovatno.

Nasmeje te pas jer je kao ušao
Da vidi šta radiš tamo,
A zapravo krišom zvera u korpu za otpatke,
Nadajući se da je ostala neka koska.

Onda pobegne glavom bez obzira jer mu se tvoja majka dere.

I tebe je uplašila.

Ugledaš crteže sestrića i sestričine,
Pa se probudi dete u tebi.
Pomisliš na sve njihove vragolije.

Istopiš se od miline.

Zuriš u soliter koji je,
U vreme kada si bio dečak,
Predstavljao zlokobnu tvrđavu na koju si jurišao
Ne razmišljajući o posledicama
I pitaš se gde su sad tvoji nekadašnji neprijatelji.
Jedan je ubio.
Jedan se promenio.
Jedan je samo kreten.

Na kraju nenadano napišeš pesmu
O zlokobnoj tvrđavi na koju si jurišao
Ne razmišljajući o posledicama.

Aleksandar Vojinović (2017)

Šetalište

Lovac na sunce

Svetlo u vodi
Zarobljeno između dva mosta
Između dva sveta
Oblaci teži od mamurluka
Slepi miševi i neke uvrnute ptice
Koje čak ni ja ne razumem…
Trag krvi duž čitavog šetališta…
Sada mora da je ukleto!
Kao rođenje
Najveće prijateljstvo
Ili
Još gore
Kao prava, postojana ljubav
Ili
Bilo šta drugo
Jednako ništavno i osuđeno na isto
Miris trave pomešan sa mirisom trave
Alkohol u umirućem želucu
Grafiti posvađani ideologijama
Rugalice životu
Klupe leđima okrenute vodi
Spomenici podignuti
U čast pokojne pameti
Znojava, zategnuta i zapuštena tela
Obična sreća i nesreća
Za kojom žudim
Dok se groblje širi
I raste u mojoj lobanji
Tuđom rukom nazdravljam šetalištu
I poklanjam mu svoj duh
Rešen da zauvek lebdim
Iznad svetla u vodi
Između dva mosta
Između dva sveta.

A. Vojinović                    2014

View original post

Jedino što imamo

Lovac na sunce

Mali komšija sa kojim delim terasu
Uči da svira gitaru
Letos je njegovu svirku
Činilo jedno prosto ’drang!’
Sada je sredina februara
A ono ’drang’ je napokon evoluiralo u nešto
Nešto što već zaista liči na muziku
Nešto tužno i toplo
Nešto još uvek neodređeno
A dovoljno jako
Da te (ras)trgne i rasplače
Saundtrek za jezive vesti u mom gradu
Krhka kao nada
I trapava poput prvih koraka
Ta nevina melodija
Himna je svih nas
Umornih od krvi
I jedino što imamo.

A. Vojinović                                                        2014

View original post

Da bog postoji

Da bog postoji,
Klaus Barbi ne bi punio kamione decom,
Ubacujući ih kao bezvredne, izanđale stvari

Da bog postoji,
Bio bi uverljiviji pisac

Da bog postoji,
Ne bi svaka molitva bila ravna
Bockanju lešine štapom

Da bog postoji,
Krvi ne bi bilo ni na filmu

Da bog postoji,
Ne bismo brojali krvna zrnca, već najfinije oblake

Da bog postoji,
Dečaci se nikad ne bi igrali oružjem

Da bog postoji,
Ubio bi me na spavanju

Da bog postoji,
Istog trenutka bih odbacio kolica
I krenuo da optrčavam planetu
U slavu njegovog kraljevstva,
Sve dok ga i sam ne naselim

Da bog postoji,
Ne bi ga bilo više od jednog,
Niti bi nervozna „božja dečica“
Klanjima dokazivala čiji je otac stvarniji

Da bog postoji,
Do ove pesme nikad ne bi došlo…

Aleksandar Vojinović (2017)