Drveće uvek ćuti

Ulice ne nude ništa Drveće ćuti Drveće uvek ćuti. Ono će me nadživeti I opet će ćutati Zajedno sa ulicama Gde se mimoilazim s ljudima Kojima ne značim ništa Gde se mimoilazim sa samim sobom. Nenašminkana lutka Nasmešiće se mom psu Ja ću izvući toplu Melanholičnu pesmu Nekog pokojnog muzičara I uporno je Izvoditi u [...]

Ред Хот Чили Пеперс – Калифорникација

Психички шпијуни из Кине би да се дочепају твоје умне елације И девојчурци из Шведске сањају да су звезде екранизације Ако за истим сновима чезнеш, нећеш их остварити без Калифорникације То је крај света и читаве западне цивилизације Сунце излази на истоку и барем се држи крајње локације Подразумева се да је Холивуд продавац Калифорникације [...]

Перл Џем – Ја сам свој

Мисле да вером време себи купују Себичњаци који у истом реду стоје Уздаси у низу мисао ми учвршћују: Ум је једино што је стварно моје Југ у северу види оно што време види у сату Постоји исток, постоји запад и свуда око нас живот је у цвату Рођење је почетак века на чијем крају смрт [...]

облак бр. 1151

Приче из облакобуса

„Хоће ли последња прича бити о мени?” пита ме Недосањана.

На облакобуској станици чекамо, на клупи поред које је уснуо бронзани змај, а мене каква тескоба мори, као да ми је у грудима запео ветар северац и дува ли, дува.

„Немам појма”, оклевам са одговором. „Трудим се да не размишљам о томе.”

Она се смеши. У оку јој видим Сунце на заласку.

„Добро је”, каже, „што не постоје последње приче.”

Потом ми намигује, а ја бих да ме пољуби.

Иза нас се у сну змај мешкољи, мрда крилима, али их не шири. Црни дим куља му из ноздрва.

Ни не примећујем да је облакобус стигао.

Врата су отворена и чекају ме.

„Морам да кренем”, кажем.

Недосањана клима главом.

„Пођи са мном”, молим је.

Она сада одмахује главом. „На нека путовања сам мораш поћи. Она су само твоја и на њима те нико не може следити нити можеш знати куда ће…

View original post 116 more words

Боб Дилан – Изида

https://www.youtube.com/embed/INilAY6aJTc Оженио сам Изиду петог дана у мајуАли се нисам задржао дугоОдсекао сам косу и одјахао ка непознатом крајуГде не могу погрешити грубо Стигао сам на место препуно светлости и мракаГранична линија јурила је центром градаЗа стуб десно везао сам коњаДа бих се отресао прљавштине и воња Пришао ми је тип из ћошка, тражећи шибицуОдмах [...]

Казна

Слепи за небо и просторГлуви за говор твариИз отупеле свестиПрогнали смо и земљу и каменИзабрали смо да испаравамоБрже од сна и водеОдрекли смо се птице и смелостиЖалосни зев рибеПривиђа нам се као гласОд ућутканих искри захтевамо ватруМрачне обрисе незнањаИменовали смо отисцима самоспознајеУместо речиПод хладним прстима осећамоГрозне облике заборава и нејасностиУместо песмеОклеветани ваздухПодучава нас јаловом трајањуДок [...]

PJESNICI (Aleksandar Vojinović & Ernad Dedović)

IRAH

Umoran i bijedan,
osuđen na sebe,
na svoje pesme koje nosim
svuda sa sobom samo da bih preživio.

Hroničar sam sunčevih zraka
I setnih uzdaha,
Večita žrtva jesenjih kiša,
Sabrat ranjenih ptica i rob splina
Dolina života i smrti, gospodar Svih Nigdina.

Kao komičar odmičem se od zbilje,
iz zemlje kao bilje uzdižem se,
osuđuju svi ovu trnovitu dršku,
a ja kao takav ne prestajem da rastem.

Nikakvi okviri ne mogu me sputati,
Do srca crnila umem odlutati,
A da se ne pomaknem iz sobe
Vratim se da zapišem stih pa ponovo odem.

U trenutku kada me Mjesec pozove,
svoju svijest moram progutati,
Povratim u sopstvene more
I vratim se da preuzmem mudrosti.

Umoran i bijedan,
osuđen na sebe,
Gazim vatru i ponore blede
Sanjam kako me pesma napušta.

Aleksandar Vojinović &
Ernad Dedović

View original post

O bluzu Aleksandra Vojinovića – Siniša Stojanović

Aleksandar Vojinović pripada novijim pesničkim glasovima Srbije koji svoj opus otpočinju u prvoj dekadi XXI veka. Mladi Nišlija se, nakon dugogodišnjeg okušavanja u različitim pesničkim stilovima, odlučio na egzistencijalističku autobiografsku liriku kroz koju obrađuje svoju svakodnevicu, obeleženu progresivnom bolešću - distrofijom. Iz tog autorefleksivnog i samoisceljujućeg, pomirujućeg pokusa, proizašla je zbirka Distrofija bluz, njegova prva [...]

Distrofija bluz, predstavljam

❤️

AleksandraNM

Koncept rekonstrukcije identiteta i uloge nepouzdanog pripovedača kroz apsolutno autobiografsku prizmu, bio bi možda prvi kvalifikativ pesničke zbirke prvenca Aleksandra Vojinovića, Distrofija bluz.

Pre nekoliko godina, bila sam, sretnim sticajem okolnosti u jednoj virtuelnoj mašini gde je simulirana pozicija slepog čoveka i načina na koji on doživljava stvarnost. Virtuelni, a imaginarni prostor, bio je baš sasvim mali i sveden na kuću, kišu i baštu. Posle pola sata sam pala na zemlju, zaista, saplela sam se, slepa u virtuelnom, pavši u stvarnom svetu, zagrcnuta u beskrajnoj vrtoglavici nemogućnosti.

Zagrcnuta pred užasom nemogućnosti sam se našla i čitajući ovu zbirku.

Pesnik je tako dobro uradio vivisekciju svog života, stvarnosti i bolesti koja ga prati od sedme godine života, da čitanje zbirke obara sa nogu.

Ovde bolest nije metafora, kako je svojevremeno svoju zbirku eseja nazvala Suzan Zontag. Bolest je stvarnost lirskog subjekta, kroz koga progovara sam pesnik Aleksandar Vojinović.

Preuzimam iz…

View original post 437 more words

Distrofija bluz – moja prva zbirka pesama :)

Eto, i to se desilo. :)Aleksandar Vojinović – Distrofija bluz https://www.youtube.com/embed/pHAnDFLN12M Ilustracija: https://www.instagram.com/artof_stevan/Cinematic: https://www.instagram.com/ronin.oneshot/Iz recenzije Siniše Stojanovića Sinistera:Aleksandar Vojinović pripada novijim pesničkim glasovima Srbije koji svoj opus otpočinju u prvoj dekadi XXI veka. Mladi Nišlija se, nakon dugogodišnjeg okušavanja u različitim pesničkim stilovima, odlučio na egzistencijalističku autobiografsku liriku kroz koju obrađuje svoju svakodnevicu, obeleženu progresivnom [...]